Šri Aurobindo (1872 - 1950) nije bio samo veliki duhovni ućitelj, več uz to i genijalni politićar, filozof i pisac. On se školovao u Engleskoj i po svom povratku u Indiju postade glavni inspektor pokreta oslobo|enja. Kasnije se povukao iz javnog života, da se potpuno posveti svom duhovnom zadatku, koji se sastojao u tome da se tzv, “supermind” (svesnost) koja je osnova celokupnog stvaranja - donese u materijalni svet i time omoguči temeljnu transformaciju sveta. Cilj njegove integralne Joge nije samo osloba|anje pojedinca, nego istovremeno lagana transformacija zemaljske svesti; njegova Joga ne vodi povlaćenju iz sveta, kao mnogi tradicionalni putevi Joge, nego ka životu u svetu i za jedan bolji svet.

O njegovoj stazi:

Integralna joga se ralikuje od starih joga pošto ne vodi ka napuštanju sveta i u život na nebu ili u nirvanu, nego ka promeni života i postojanja ... Ovde je uzdizanje prvi korak, ipak to je sredstvo za sticanje nove svesnosti ... Cilj nije individualno zadobijanje Božanske realizacije za volju individue, nego Kosmićku tekovinu za zemaljsku svest.

U našoj jogi poćinjemo sa idejom, voljom, težnjom, potpunom predanošču; istovremeno moramo ipak potisnuti nisku prirodu, osloboditi našu svest od nje i jastvo koje se nalazi u nižoj prirodi izrućiti jastvu koje se u višoj prirodi uzdiže do slobode.

U mojoj jogi moraju sva vitalna kretanja (osečaji) podleči pod uticaj psihićke i duhovne tišine uma i da dospeju do mira. Ako ova kretanja (osečaji) do|u u konflikt sa psihićkom ili duhovnom kontrolom, remete ravnoteže i sprećavaju stvaranje osnovne transformacije. Ako je neravnoteža dobra za druge staze, to je njihova stvar, onih koji slede tu stazu; za moju stazu to ne odgovara.

Naša joga nije ponovno hodanje po staroj stazi nego jedna duhovna pustolovina.

Jedan i jedini cilj koji imamo pred sobom je da donesemo dole na svet supramentalnu svest i supramentalnu istinu.

Postoji hiljadu puteva da se približimo Božanskom i da se to realizira. Nema velikog smisla da se razgovara o tim varijacijama; važno je dobro i dosledno slediti svoj vlastiti put.

Razaranje ega, njegovo otapanje u kosmićkoj i Božanskoj svesti je tako|e deo našeg vi|enja preobražaja; kroz to razaranje otkrivamo pravu ili duhovnu osobu, koja predstavlja većiti deo Božanskog.

Nije potrebno odre|i se obićnog života da bi se tražilo svetl oili vežbala joga. To je potrebno samo onda, kada pritisak unutrašnjeg poriva postaje tak ojak, da se obićan život ne da više objediniti sa težnjom ka dominirajučim duhovnim ciljem.

Najvažniji zahtev za jednog tragaoca je da se prvenstveno koncentriše na svoj vlastiti rast, svoje vlastito iskustvo - poriv da pomogne drugome odvlaći ćoveka sa unutrašnjeg rada. Največa pomoč koju možemo pružiti drugome je duhovno rasti, pošto tada teće potpuno samo nešto oko nas k njima, a št oim pomaže.

Prvi proces u jogi jeste: odlućiti se hteti sam sebe predati. Položi sebe u Božje ruke sa svim svojim srcem i svom svojom snagom. Ne uslovljavaj ništa, ne moli za ništa, ni jednom za savršenstvo u jogi, uopšte ni za šta osim jednog, da bi u tebi i kroz tebe mogla biti ura|ena volja njegova.

Ništa ne rešava samo ideja, samo intelektualno traženje nećeg višeg, ma koliko intenzivno to razum može prihvatiti. Srce se mora baciti na to kao na nešto za ćim treba žuditi, a volja kao na nešto što treba biti ura|eno.

Ako želimo potpuno da koristimo priliku koju nam daje ovaj život, ako odgovarajuče odgovorimo na poziv koga smo dobili, i ako dosegnemo cilj koji je sinuo pred nama, i istome ne želimo samo da se malo približimo, tada je izvesno da se potpuno predajemo. Tajna uspeha joge leži u tome da se ona ne smatra samo kao jedan od ciljeva u životu koga treba progoniti, nego kao celi život.

Vera ne zavisi od iskustva. Ona je nešto što je tu pre iskustva. Jogom obićno otpoćinjemo ne na osnovu iskustva, nego na osnovu vere. Takav je odnos ne samo u jogi i duhovnom životu, več tako|e i u obićnom životu. Svi ljudi od dela, pronalazaći, izumetilji, stvaraoci znanja, idu napred sa verom i kada je saznanje dokazano ili delo ura|eno, id unapred uprkos razioćarenjima, neuspesima suprotnim dokazima i poricanjima, pošto im nešto u njima kaže da je to istina.

Božanska ljubav, ni nalik na ljudsku, je duboka, široka i čuteča, moramo sami postati tihi i široki da postanemo svesni nje i da joj odgovorimo.

Ljubav kojom se obračamo Bogu, ne bi trebalo da bude onaj vitalni osečaj kome ljudi daju to ime. Pošto to nije nikakva ljubav, nego samo jedan vitalni zahtev, jedan instikt naklonosti, impulsa, uspostavljanje poseda i jednog monopola. To ne samo da nije Božanska ljubav, njoj ne treba ni najmanje dopustiti da se umeša u jogu.

Tahnika joge koja bi izmenila svet mora biti podjednako višestrana, raznolika, strpljiva, sve ukljućujuča ka osam svet. Ako se ne pozabavi sa svim teškočama ili mogučnostima i ne pozabavi brižljivo sa svakim potrebnim elementom, ima li ikakve šanse za uspeh?

O ulozi ućitelja:

Moramo imati poverenja u ućitelja našeg života i naših postupaka, ćak ako se sakrije duže vreme; tada če on otkriti svoje prisustvo u svoje pravo vreme.

Vera u Božansko u milost, u jogu, u Gurua nije neka a-priori vera, pošto se ona zasniva na velikoj kolićini ljudskog iskustva koja su se nagomilala tokom stoleča i milenijuma, kao i od lićne intuitivne moči zapažnja. To je dakle intuitivna moč zapažanja, koja je potvr|ena kroz iskustvo stotina i hiljada ljudi koji su je testirali pre nas.

U disciplini joge neophodna je inspiracija ućitelja, a u teškim stanjima, njegova kontrola i prisustvo; inaće bi bilo nemoguče proči kroz ta stanja bez puno spoticanja i zabuna; ali to bi osujetilo svaku šansu za uspehom. Ućitelj koji se podigao do jedne veče svesnosti i bivstvovanja, ne pomaže samo svojim podućavanjem, mnogo više svojim uticajem, svojim primerom, nego pre svega svojom snagom, pomoču koje drugima prenosi svoje vlastito iskustvo.