Ako meditiramo na neku posebnu božansku osobinu, kao što je svetlost ili mir ili blaženstvo, ili ako na apstraktan način meditiramo na Beskonačnost, Večnost ili Besmrtnost, onda ćemo sve vreme osećati kako unutar nas juri jedan ekspresni voz. Mi meditiramo na mir, svetlost ili blaženstvo dok se ekspresni voz neprekidno kreće. Naš um je miran i tih u prostranstvu Beskonačnog, ali postoji kretanje; voz beskrajno putuje prema cilju. Mi vidimo cilj, a meditacija nas vodi k njemu.

U kontemplaciji nije tako. U kontemplaciji mi osećamo čitav univerzum i najdalji Cilj duboko unutar sebe. Kad kontempliramo, mi osećamo da sadržimo u sebi čitav univerzum sa svom njegovom beskrajnom svetlošću, mirom, blaženstvom i istinom. Nema misli, nema oblika, nema ideja.

U kontemplaciji, sve je stopljeno u jednu struju svesti. U našoj najvišoj kontemplaciji mi osećamo da nismo ništa drugo do sama svest; mi smo jedno sa Apsolutom. Ali, u našoj najvišoj meditaciji postoji dinamičko kretanje koje se odvija u našoj svesti. Mi smo potpuno svesni šta se događa u unutrašnjem i spoljašnjem svetu, mada to ne utiče na nas. U kontemplaciji, takođe, na nas ne utiče ono što se događa u unutrašnjim i spoljašnjim svetovima, ali je čitavo naše postojanje postalo nerazdvojni deo univerzuma, koji držimo duboko u sebi.