Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je spoznao Boga, i Bog je želeo da on u potpunosti igra ulogu duhovnog Učitelja, Bog je hteo da on ima učenike, ali kako bi ih mogao imati kad mu niko nije dolazio? Budući da je Bog hteo da on ima učenike, i Učitelj je, takođe, želeo da ih ima, ali niko mu nije došao da postane njegovim učenikom.
Stoga Bog zatraži od njega da učini nešto. Bog mu naredi da svakog dana izađe iz svoje kuće rano izjutra, stane tačno ispred svoje kuće na ulici sa sklopljenim rukama i svaku osobu koju vidi pita da postane njegov učenik. Od jutra do večeri on je tako radio jer je Bog to zahtevao od njega.
Svakog dana ispred svoje kuće on vide nekoliko stotina ljudi. Dok su prolazili pored njega ulicom on bi se obratio svakom: "Da li bi ti bio ljubazan da postaneš moj učenik?" On je govorio iskreno, ali ljudi nisu odgovarali. Oni su ga ismevali. Mladi momci, djevojke, odrasli ljudi i žene su mu se smejali ili bi ga odgurnuli u prolazu ignorišući ga. Niko nije obratio nimalo pažnje na njegovu molbu. Neki su mu se rugali i pitali ga : "Kako to da vapiš za učenicima sa sklopljenim rukama? Jedna ostvarena duša nema potrebu za običnim ljudskim bićima. Puna godina prođe ovako a on ne nađe ni jednog jedinog učenika.
Na kraju godine on reče Bogu: " Bože, tražio si od mene da imam učenike. Trudio sam se najbolje što sam mogao. Ti si mi naložio da preklinjem prolaznike svakog dana sa sklopljenim rukama da postanu moji učenici, i ja sam to i činio. Ali niko nije želeo da postane moj učenik. Šta ja tu mogu?"
Bog reče : "Ovog puta moraš da dotakneš stopala svakoga i kažeš: Da li bi voleo da budeš moj učenik? Decu, muškarce i žene - nezavisno od doba, moraš im dotaći stopala i preklinjati ih da budu tvoji učenici."
Sledećeg dana Učitelj izađe napolje i poče da dodiruje stopala svakome koga srete. Bio je na ulici od jutra do večeri. I ponovo su mu se ljudi smejali ili nisu ni obraćali pažnju na njega. Ponekad bi čak dobio nemilosrdan udarac od kakvog mladića koji bi rekao: "Što ne pustiš ljude na miru? Ko hoće da bude tvoj učenik?" Kada bi trebalo da dodirne stopala ženama, one su se osjećale neugodno i neprijatno. Neke od njih su sumnjale da nije bio iskren - da možda izvodi neki trik. Stoga je bio ignorisan ili vređan od strane mnogih žena. Ali on je istrajavao u svojim pokušajima kao što mu je Bog i naložio.
Njegovi napori ne urodiše plodom. Sa sklopljenim rukama on ne dobi ni jednog učenika, dodirujući stopala ljudi koji su prolazili pored njega tokom dana on ne dobi ni jednog jedinog učenika za celu godinu dana. Ljudi su ga samo pogrešno shvatali na njihov sopstveni način, u skladu sa njihovim vlastitim standardima.
Treće godine Bog reče: " Ove godine moraš da ideš i da svakome, bez straha dotakneš glavu."
Učitelj reče: "Kako mogu da dotaknem svakome glavu? Ako dotaknem nečija stopala, on bi mi možda barem i iskazao samilost. Ali ako ljudima dotičem glave, a naročito ženama - šta će oni misliti o meni? Svi će me pogrešno razumeti i vređati me, verovatno će učiniti mnoge užasne stvari. Mogu se desiti nezamislive stvari."
Bog reče: "Ne, ti moraš da dotakneš glavu svakome sa tvojim božanskim ponosom." On je morao da uradi onako kako je Bog tražio.
Kad je dotakao glavu prvog čoveka koga je sreo i rekao "Da li bi voleo da budeš moj učenik?" čovek istog trenutka reče "Da, bih."
Na ovaj način, u jednom danu on je blagoslovio dve stotine ljudskih bića - dece i odraslih. U trenutku kad bi im dotakao glavu i upitao "Da li bi voleo da budeš moj učenik?" oni bi rekli : "Da." Deca nisu shvatala značenje reči "učenik", ali su osećala da je to nešto što je lepo biti. Ali odrasli ljudi i žene su znali značenje i želeli da budu njegovi učenici. Među ljudima koji su ga prihvatili bilo je sedamdeset onih koje je molio prethodnih godina sa sklopljenim rukama i dotičući njihova stopala, ali su ga oni odbili, izrugivali ga, ismejavali ga. Ali kad je dotakao njihove glave, oni svi postadoše njegovi učenici.
Učitelj upita Boga: "Kako je to moguće? Kad pokažemo skromnost, poniznost, kad sklopimo naše ruke, kad im dotaknemo stopala, mi ne dobijamo učenike. Ali kad im dotaknemo glave, kada ih blagoslovimo sa našim božanskim ponosom i božanskim autoritetom, oni nas tada prihvataju."
Bog mu reče: " Vidi, kad vidiš obično ljudsko biće i imaš posla s njim, ako sklopiš svoje ruke oni istog trenutka misle "Ovaj momak je inferioran, zašto inače sklapa svoje ruke?" A kada im dotakneš stopala oni misle "O, on je stvarno inferioran, on je kao pravi rob.” Niko neće da stoji sa sklopljenim rukama u poniznosti; niko ne želi da dotakne stopala drugima. Kada dotakneš stopala drugome, on će istog trenutka osetiti da je on superiorniji a da si ti inferiorniji. A čak i kada dotakneš nekome glavu, obična osoba će ustuknuti i reći "Kakvo pravo ti imaš da dotičeš moju glavu?" Ali kada se odnosiš sa tvojim božanskom veličanstvenošću, božanskom moći, božanskim svetlom i dotakneš glave ljudi koji su stvarno duhovni, oni će osetiti tvoju božansku veličanstvenost. Kada ih blagosloviš, istog trenutka ljudi će misliti : "Možda on ima nešto, kako bi se inače usudio da mi dotakne glavu? Na ovom se svetu niko ne usuđuje da dotakne moju glavu. Kako to da se ovaj čovek koji se pojavljuje ni od kuda usuđuje da dodirne moju glavu i blagoslovi me?"
Bog nastavi: "Nažalost, obični ljudi ne znaju šta duhovni Učitelj čini. Kada duhovni Učitelj stane ispred nekoga sa sklopljenim rukama, on nastoji da učini da tragalac oseti kako ima nekoga u svom srcu ko je stvarno veliki. Inače duhovni Učitelj ne bi stajao ispred njega sa sklopljenim rukama. Onda, kada Učitelj dotiče njegova stopala, on oseća: "Stvarno, ja imam Božansko u sebi. Zato on dotiče moja stopala." Kada tragalac napravi još jedan korak napred, on oseća "Božanstvenost koju duhovni Učitelj vidi unutar mene je takođe unutar Njega, inače on ne bi ni doticao moja stopala. Dotaći njegova sopstvena stopala za njega nije neugodnost zato što je on sav jedno - njegova glava, njegova stopala, i njegove ruke su sve jedno. Ko dotiče čija stopala?" To je ono što je duhovni tragalac u stanju da razume u vezi Učitelja.
"Ali obični ljudi će uvek shvatiti pogrešno. Kada pogrešno shvate onda je neophodno da im duhovni Učitelj, na osnovu snage svog božanskog autoriteta i svog od Boga dodeljenog mu ponosa, pokaže božansko svetlo. Taj ponos nije ego-ponos. Taj ponos je zasnovan na njihovom univerzalnom jedinstvu. Onaj drugi ponos dolazi od osećanja odvojenosti, od osećanja : "Ti si ti a ja sam ja. Ti si potpuno drugačiji od mene; zato ja želim da održim moju odvojenost. Ja sam jači od tebe, stoga, zašto bih ti se klanjao." Ali božanski ponos nije poput tog. Božanski ponos dolazi od univerzalnog osećanja jedinstva. "On i ja smo jedno, nerazdvojno jedno. Ko kome dotiče glavu? Ko kome dotiče stopala? Mi smo svi jedno. Naše jedinstvo potiče od Izvora. Mi smo u Izvoru i mi smo za Izvor."