Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je u svojoj mladosti dosegao neuporedive unutrašnje visine. Posle nekoliko godina Svevišnji je zatražio od tog mladog Učitelja da počne da pokazuje i ispoljava svoju spoznaju u svom spoljašnjem životu. Učitelj je počeo da prihvata učenike, da drži predavanja i vodi javne meditacije; i kako je postao bolje poznat, broj njegovih učenika i sledbenika je rastao. Iako je bio sve više zauzet, Učitelj je nalazio vreme da komponuje muziku, piše drame i iskuša se u slikanju i crtanju. Jedne večeri Učitelj je govorio o kreativnosti i ispoljavanju sa nekoliko svojih bliskih učenika.
"Vi znate da sam nedavno počeo da slikam i crtam ponovo, kao što sam radi u svojoj mladosti", reče Učitelj. "Iako vi možda ne vidite ništa u mojim slikama, ja im dajem jako bombastična imena, tako da vas primoravam da osećate da sam uneo spoznaju i mnoge druge božanske stvari u slike. Ja prosto primoravam svoje učenike da cene moje slike."
"Učitelju", reče jedan učenik smešeći se s ljubavlju, "ti si raspoložen za šalu. Ti znaš da sam je odneo neke od tvojih ranijih kao i tvoje nedavne slike na jednu izložbu i takmičenje. Naravno, ti se samo šališ, ali čak i u šali, kako možeš da kažeš da mi ne cenimo slikara u tebi? Naravno da cenimo!"
"Da, ali samo zato što ste me na sreću ili na nesreću prihvatili za svog duhovnog vodju", odgovori Učitelj. Zatim postajući ozbiljniji, on nastavi: "Mada sada nisam jako poznat kao Jogi, ako ili kada postanem vrlo poznat, ne samo moji sopstveni učenici, već i iskreni tragaoci koji nemaju Učitelje oklevaće da me kritikuju. Reći će: 'Na kraju krajeva, on je bogoostvarena duša. Šta mi znamo?' I ima neke unutrašnje istine u tom stavu. Naravno, učenici drugih Učitelja prirodno će me kritikovati pošto oni imaju njihovu sopstvenu lojalnost.
"Šri Krišna je jednom rekao da ako neko zaista ima nešto da ponudi u nekoj oblasti, mada on možda nije tako veliki u drugim oblastima, ljudi neće ništa biti na gubitku ako umeju da cene ono što on radi i u tim drugim oblastima. Iako s tehničke tačke gledano on možda ne zaslužuje tako visoko poštovanje, njegova svest otelovljuje nešto jedinstveno što drugi nemaju. Makar samo biti pored njega, biti u njegovom prisustvu, je blagoslov.
"Nije važno sam šta se radi, već i ko to radi. Dva ili tri puta dogodilo se da jednom od najvećih indijskih pesnika treba više miliona dolara da bi uspeo da održi svoj univerzitet. Ali kako bio on mogao da zaradi novac? Mada je bio poznat pisac, pevač, slikar - velikan u mnogim oblastima - ta postignuća nisu mu donela praktično nikakav novac. Pošto mu je očajnički trebao novac, on je odlučio da učini nešto izuzetno. U to vreme imao je 76 ili 77 godina, ali on je objavio da će igrati za publiku. Hiljade ljudi bi smesta došle da ga gledaju kako igra i on bi mogao da zaradi onoliko para koliko mu je trabalo.
"Jedan veliki političar, medjutim, bio je njegov najdraži obožavalac. Njih dvojica bili su najbolji prijatelji. Političar je imao običaj da pesnika zove 'Gurudev', iako ga je mnogo, mnogo ljudi znalo ne po njegovoj duhovnoj visini, već po njegovoj književnoj visini i dugini. Političar je rekao: 'Gurudev, dok sam ja na zemlji, ja ti neću dozvoliti da igraš za publiku. Molim te, reci mi koliko para ti zapravo treba.' Pesnik je naveo vrlo visoku sumu, misleći da pošto je njegov prijatelj bio sin Mahalakšmi, boginje blagostanja, to će za njega biti skoro ništa da da. Političar mu je rekao da će mu za nedelju dana doneti tu sumu. I šta se zatim dogodilo? On je dao svom prijatelju pesniku duplo veću sumu od one koju je tražio, samo da ga spasi. Inače, pesnik bi igrao i na taj način bi sakupio novac. Zašto bi ljudi došli da vide igrača čija je veština bila ne samo nepoznata, već takodje i vrlo sumnjiva? Samo zato što je on bio poznat čovek u svojoj sopstvenoj oblasti.
"Iako ovaj čovek nije bio igrač, kao pesnik, kao vizionar, kao čovek unutrašnje dubine, on je bio zaista nešto izuzetno. Samo biti u njegovom prisustvu, čak i ako je njegovo igranje bilo potpuno nevešto, bilo bi inspiracija. Njegova unutrašnja sposobnost, njegova inspiracija i njegova težnja podigle bi svest njegove publike. Ima mnogo zaista dobrih, odličnih igrača, ali kad je u pitanju unutrašnja dubina ili unutrašnja visina oni nisu ni blizu standardu ovog pesnika. Naravno, ja ne kritikujem druge igrače zbog njihovog nedostatka unutrašnje dubine. Kao umetnici u svojoj sopstvenoj oblasti oni mogu biti izvrsni. Ali zbog onoga što je ovaj voljeni pesnik-prorok doprineo u oblasti poezije, zbog onoga što je bio kao čovek, samo njegovo prisustvo moglo je da podigne svest njegovih obožavalaca, iako on možda nije bio ništa u oblasti igranja. Kada je neko zaista veliki u nekoj oblasti, drugi nisu na gubitku ako provedu nekoliko sati sa njime u drugoj oblasti, iako je ona možda potpuno srtana njegovoj originalnoj oblasti."
"Učitelju", upita jedan od učenika, "kažeš da kada postaneš poznat kao Jogi, ljudi će te ceniti i u drugim oblastima. Naravno, mi smo tvoji učenici, pa tako šta god da radiš, mi to volimo; mi smo ulovljeni svojom posvećenošću prema tebi. Ali zar ljudi koji ne vode duhovni život ne prepoznaju nešto u tebi već sada? Zar ne vide nešto izuzetno u tebi?"
Učitelj odgovori: "Dozvolite mi da vam ispričam o nečemu što se dogodilo u ašramu gde sam boravio u svojoj mladosti. Jedan moj prijatelj zamolio me da mu pomognem oko rada koji je spremao za odredjenog učitelja. Nisu mu dobro išle studije. Pošto je ovo bio važan rad, on se vrlo potrudio oko njega i želeo je da ga pogledam. Ja sam pristao i uneo neke vrlo male izmene; nisam učinio praktično ništa. Na nesreću, on je dobio veoma nisku prelaznu ocenu i osećao se jadno što uprkos tome što sam mu ja pomagao, on je opet loše prošao. Krivio je sebe, govoreći da je uz moju pomoć imao priliku da prodje vrlo dobro, ali zbog njegove sopstvene nesposobnosti, nije imao uspeha.
"Ja sam ga utešio i rekao: 'Dozvoli mi da zadržim rad i pokušam nešto'. Prekucao sam rad i zadržao ga kod sebe nekoliko meseci. Onda, pošto sam ranije i ja imao tog istog učitelja i još uvek sam bio u vrlo dobrim odnosima sa njim, zamolio sam učitelja da pogleda ovaj moj rad. On je ljubazno prihvatio.
"Sledećeg jutra njegova žena me pozvala u njihovu kuću u goste i nas troje smo sedeli u njihovoj kuhinji zajedno. Oni su mi ukazali mnogo pažnje i onda je učitelj izvadio moj rad. Bio sam iznenadjen da ga je već pročitao. Zatim je on pažljivo pregledao rad zajedno sa mnom jako ga hvaleći, govoreći da je to jedan od najboljih radova koje je ikad video. I na svakom mestu gde sam ja uneo sitnu izmenu u rad mog prijatelja, on je napisao 'apsurdno' i 'potpuno pogrešno'. Zaokružio je olovkom svaku od tih fraza koje sam ja dodao u rad, nazivajući ih apsurdnim, ali je s puno entuzijazma hvalio rad kao celinu.
"Sad, ja isprva nisam planirao da kažem svom bivšem učitelju šta sam uradio, ali kad sam odlazio da pokažem rad svome prijatelju predomislio sam se i ispričao celu priču učitelju. On nije pokazao ni najmanji znak iznenadjenja. Samo je rekao: 'Vidi, moraš da znaš da postoji mala razlika izmedju tebe i tvog prijatelja. Postoji mala razlika izmedju jedne tako napredne duše kao što si ti i tog momka'. Za njega, isti rad, iste ideje, značile su nešto vrlo drugačije ako su dolazile od mene. Tako, sine moj, ovaj učitelj je video nešto u meni i mnogi drugi takodje."
"Učitelju", reče učenik, "jednog dana celi svet će priznavati i poštovati ono što ti predstavljaš u duhovnosti i što radiš u ovim drugim oblastima takodje. U medjuvremenu, molim te da se sećaš da te tvoja duhovna deca vole i mi volimo umetnika u tebi. Zaista mislim tako."
Učitelj se smešio. "Hvala ti, sine moj."