Šri Činmoj: Uopšteno, postoje tri vrste ljudskih duša: prva, koju nazivamo najobičnijom, neprosvetljenom; slede dobre, ali obične duše; i potom velike, izuzetne duše. Kada običan čovek umre, osvrće se svuda oko sebe da vidi da li njegovi dragi i bliski plaču za njim. Ako primeti da niko ne plače, strašno se obeshrabruje i kaže sebi: "Čitavog svog života pomagao sam im na razne načine. Pogledaj sada tu nezahvalnost!" Te obične duše su toliko vezane za svoje najdraže, za Zemlju, da postaju obeshrabrene ako u tom poslednjem trenutku njihovi najbliži ne odaju priznanje njihovoj prethodnoj ljubavi i žrtvi. Postoje čak i neke neprosvetljene duše koje zauzimaju zloban stav ako njihovi rođaci ne žale za njima, pa se, pošto napuste telo, vraćaju u bestelesnom obliku kako bi preplašili svoje drage. Ako u porodici ima dece, preminuli može da uzme najružniji oblik i pojavi se pred decom i zaplaši ih.

Druga vrsta ljudi je prijatna, nežna i od izuzetne pomoći članovima svoje porodice, i kada oni treba da umru, osećaju da bi trebalo da postoji veza naklonosti i privrženosti koja će zauvek trajati. Takvi ljudi ne žele da napuste zemaljsku pozornicu. Oni osećaju da samo privrženost može da očuva vezu između ovog i drugog sveta, pa pokušavaju da privuku krajnju naklonost, saosećanje i brigu od svojih dragih i bliskih. Ako primete da njihovi dragi i bliski ne pokazuju nikakvo saosećanje ili tugu zbog njihovog odlaska, ili ne liju gorke suze, osećaju ogroman bol u svom unutrašnjem postojanju. Oni osećaju: "Ovde želim da uspostavim nešto trajno, a članovi moje porodice mi ne pomažu i ne sarađuju." Ipak, takozvana ljudska ljubav i ljudska privrženost ne mogu stvoriti večnu, božansku vezu između duša koje odlaze i duša koje su ostale da žive na Zemlji. Ljubav koja vezuje ljudska bića nikada ne može biti trajna. Ona je kao uže od peska. Jedino božanska ljubav može prevazići sve prepreke.

Potom dolazimo do velikih duša, da tako kažemo, do velikih Učitelja. Kada Učitelj napusti telo i vidi kako njegovi učenici gorko plaču zbog njegovog odlaska, žao mu je, jer ga učenici u potpunosti ne prepoznaju kao duhovnog Učitelja. Duhovna osoba, neko ko je ostvario Boga, živi na svim nivoima; njegova svest prožima sve svetove. Dakle, ako njegovi učenici gorko plaču za njim s osećanjem da ga više neće videti, onda svog Učitelja smeštaju u istu kategoriju sa običnim ljudima. To je poput uvrede. Učitelj zna da će se pojaviti pred učenicima koji mu se iskreno mole ili meditiraju i iskreno teže. On zna da će ih sve vreme voditi, menjati i uobličavati. Zna da će moći da uđe u njih i da će oni moći da uđu u njega. Zato je prirodno što je tužan kada njegovi učenici zauzimaju stav: "Sada je naš Učitelj otišao i nikada ga više nećemo čuti. Naše molitve njemu biće uzaludne, zato je uzaludno da se molimo. Hajdemo do nekog drugog Učitelja ili pokušajmo da pronađemo drugačije sredstvo za duhovni napredak." Tako su duhovni Učitelji žalosni kada njihovi najdraži plaču ili liju gorke suze za njima, dok običnim ljudima to pruža radost.

Da, neko vreme učenici mogu biti tužni što su izgubili svog Učitelja, što ga neće videti u fizičkom obliku. Ipak, ta tuga ne sme trajati, jer radost duše, njena snažna ljubav i sveprožimajuća briga, moraju ući u učenike koji su iskreno prihvatili Učitelja kao jedinog Navigatora svog života.